Од 21. до 23. јуна одржана је друга ткачка колонија на којој је петнаестак врсних ткаља из свих крајева Србије израђивало мотиве са пиротског ћилима, једне од најлепших традиционалних рукотворина. Ткачку колонију организовали су градови Сомбор и Пирот у оквиру споразума о сарадњи из 2014. који је закључен на иницијативу НАЛЕД-а и Амбасаде Аустралије.

Жеља два града јесте да сачувају и осавремене технике израде стапарског и пиротског ћилима, заинтересују младе за старе занате и пре свега обезбеде подршку женама које производе традиционалне рукотворине како би од свог рада обезбедиле себи трајно запослење и стабилан избор прихода. 

Челници ових градова су уз помоћ Етно мреже, као националне струковне асоцијације која се бави очувањем традиције, дефинисали и спровели низ заједничких активности којима подстичу размену знања у области ћилимарства – семинари, специјализоване радионице, тематске изложбе и промотивне манифестације, као и студије и послове на заштити ћилима као важног елемента нашег културног наслеђа. Договорено је да се у буџетима ових градова определе родно осетљиве ставке из којих ће се у континуитету финансирати програми за подршку родној равноправности и економском оснаживању жена. Тако је сарадња Пирота и Сомбора већ дала конкретне резултате и поставила модел на који друге средине могу да се угледају ако желе да се повежу са себи сродним заједницама и тиме подстакну међусобни развој.

Ткачку колонију посетили су градоначелник Пирота Владан Васић, амбасадорка Аустралије Џулија Фини, председница Етно мреже и извршна директорка НАЛЕД-а Виолета Јовановић, као и представници града Сомбора и културног одељења амбасаде САД. Том приликом додељено је признање за најбољи ткани комад с мотивима пиротског ћилима Ани Илић Пањковић и заједно су посетили неке од највећих знаменитости Старе планине.

Сомбор и Пирот ће радити на отварању градских етно галерија за промоцију и пласман рукотворина и производа са географском ознаком и стандардима квалитета и подржаће осмишљене манифестације и жириране изложбе, практичне радионице за децу и младе и јавне часове за промоцију ових нестајућих вредности. Са ткачке колоније упућен је апел челницима Београда да и највећи град у нашој земљи обезбеди простор за градску етно галерију у Кнез Михаиловој улици која је централна тачка за све туристе и странце.

Пиротски ћилим препознајемо по корњачама и аутентичним геометријским мотивима јарких боја који настају из руку вештих ћилимарки на вертикалним разбојима.  Ћилимарство је у 19. веку чинило значајну привредну грану која је у Пироту тада „упошљавала“ више од 5.000 жена. Према усменом предању пиротског краја, умешна ткаља је често чинила стуб куће јер је могла да обезбеди солидан приход домаћинству. Временом је ћилимарство у овом крају запостављено, а пре једне деценије, израду пиротског ћилима је обновила женска задруга „Дамско срце“ која је носилац географске ознаке порекла и једини овлашћени произвођач овог ћилима.

На другом крају Србије, у равници на северозападу Војводине, некада је надалеко био чувен стапарски ћилим који је, уз пиротски, најпознатији аутохтони српски ћилим. Стапарски ћилими су обично ткани у пару, на специфичном широком хоризонталном разбоју са преовлађујућим цветним мотивима, али су временом под утицајем индустријске производње и друштвено-економских промена, престали да се израђују. „Златно доба“ стапарског ћилимарства биле су последње деценије 19. и прва половина 20. века. Утицај пиротског ћилима на војвођанско ћилимарство видљив је након уједињења у заједничку државу 1918. У Бачку су тада почели да стижу пиротски ћилими, рађени другачијом техником и са потпуно другачијом орнаментиком и стапарске ткаље су почеле да користе мустре пиротског ћилима као инспирацију за своје ћилиме које су подигле на ниво народне уметности.

Следећа ткачка колонија биће одржана на јесен у Стапару.

Извор: НАЛЕД